Zvučni top

Aditivno mešanje signala je matematički ekvivalent sabiranja. Signali zajedno postoje u istom prostoru, svaki za sebe.

Kao dva zvuka, klavir i violina, iako su zajedno, ne utiču jedan na drugi.

Multiplikativno mešanje odgovara množenju. U elektronici je neophodan nelinearni element da bi dva signala stvorila treći - njihov zbir, i četvrti - razliku frekvencija.

Kao nelinearni element koristi se dioda, tranzistor, a nekada elektronska cev.

Uvo ima nelinearnu krivu osetljivosti. To znači da može da od dva zvuka stvori treći, pa da čuje zvuk kojeg u prostoru uopšte nema. Potrebno je snagom premašiti prag čujnosti na toj frekvenciji. Kada uvo to radi, osećaj zvuka, muzike, je punoća, bogatstvo, harmonija, i zato volimo glasnu muziku. Kada muzički uređaj (koji je prepun nelinearnih elemenata) to radi, zvuk je užasan, škripav i van harmonije, jer proizvod mešanja nije u harmonijskom nizu (2f=oktava više) nego 3f, falš.

Ultrazvuk je svaki zvuk iznad 20KHz. Mi ga ne čujemo. Ali:

Ako u prostoru postoji zvučnik na, recimo, nečujnih 22KHz,

a onda se uključi drugi, na nečujnih 23KHz,

nelinearan element - uvo - će stvoriti njihov zbir i razliku.

Zbir je nečujnih 45KHz,

ali je razlika ekstremno neprijatan i snažan zvuk 1KHz.

1KHz u prostoru ne postoji, nema zvučnika koji ga emituje, on se stvara u glavi, i zato je nemoguće locirati odakle dolazi.

Dimenzije zvučnika su obrnuto srazmerne frekvenciji, pa je bas i dimenzijama veći i za red veličine snažniji (red veličine znači još jedna nula). Ultrazvučni emiter - zvučni top, može se poneti u rančiću, uz flašicu vode i pištaljku. Pošto ne čujemo ono što emituje, nemoguće je pronaći izvor. Konačni zvuk se stvara u glavi.

Ako je jedan od dva ultrazvuka frekventno modulisan, moguće je preneti poruke. Čovek može u gornjem džepu (čak u slušalicama) nositi generator ultrazvuka, reda nečujnih pedesetak milivata,

a da iz nekog hiljadu metara udaljenog zvučnika dođe (za druge nečujan) modulisan ultrazvuk iste frekvencije.

Nelinearni element, naše čulo sluha, će ih oduzimanjem pretvoriti u nulu, pa će uvo čuti samo razliku - modulaciju - govor ili muziku, i to ne iz nekog zvučnika, nego u svojoj glavi.

Potrebno je prvo na ljudima testirati dva ultrazvučna signala, jednog frekventno modulisanog i jednog nemodulisanog, i polako podizati frekvenciju od 20KHz do 100 KHz, i videti da u tom opsegu postoji nekoliko pikova maksimuma. Važno je odabrati najvišu frekvenciju na kojoj efekat postoji, da bi emiter bio što manji. Dakle, ne najnižu frekvenciju zbog veće osetljivosti vestibularnog aparata, nego najvišu, zbog dimenzija emitera. Prilikom merenja je potrebno meriti zvučni pritisak na metar od ultrazvučnih izvora, i održavati konstantnu amplitudu.

Aditivno mešanje liči na mešanje slikarskih tempera. Mešanje osnovnih boja (crvena, plava, žuta) stvara čađ crnu.

Multiplikativno mešanje je kao mešanje svetlosti - kada na površinu istovremeno padnu osnovne boje (gle, različite nego kod tempera - crvena, zelena i plava) dobija se bela svetlost.

Oni svakako neće razumeti, bez brige.