Kazaljke

Alfa izvor iz detektora dima (syn Am241) ili prirodni Ra226 iz kazaljki starog sata,

obmotan Al folijom, iz folije izbacuje brzi neutron i folija postaje brzo raspadljivi P30 (2,5 minuta /2).

Fosfor se raspada do stabilnog Si30 uz emisiju pozitrona, koji anihilacijom stvaraju gama fotone.

Ako se alfa izvor obložen aluminijumom nalazi i u plastičnoj ambalaži (u vodi ili uglju), brzi neutron se u plastici (jezgra vodonika) usporava na 1m/s i takav, usporen, je sposoban da nuklearno udari svako jezgro na koje naiđe, stvarajući produkte koje je nemoguće predvideti.

Kazaljke u ziplock kesici sa tabletom zeolita

Početni radijum iz kazaljki starog sata po ispuštanju alfa čestice postaje kratkoživući Radon, gas koji (nakon 4 dana poluraspada) prelazi u još brže raspadajući metal polonijum (3 minuta), pa preko pet-šest raspada (za nekoliko decenija) postaje stabilno olovo.

Napisano je da alfa iz radijuma lako reaguje sa aluminijumom. Kao eksperiment, mineral zeolit, aluminijum silikat, ima jak afinitet prema Rn222, hvata ga u svoje šupljine, upija, i dozvoljava da se, unutar nanošupljina zeolita, alfa raspadom pretvori u polonijum i, ponovo alfa raspadom, metalno olovo, ostavši zarobljen unutra, u tableti aluminijum silikata. Unutra se ponavlja proces u kojem izračene alfe udaraju u atome aluminijuma, unutra u silikatu. Tako nastaju visokoradioaktivne tablete aluminijum silikata koje u sebi drže zarobljene Rn222, Po218 Pa 214, Pb214, Bi214, i najviše Pb210 koje se za 22 godine betom poluraspada do Bi210, i preko novog polonijuma postaje stabilno olovo.

Dakle, samo jedna tableta zeolita uz kazaljke starog sata može da napravi čudo.

Zbog velikog afiniteta na radon ne sme se, ipak, za skupljanje prizemnog radona, koristiti zeolit - upravo zbog reakcije aluminijuma na alfa zračenje - to jest zbog sekundarne radijacije.

Idealan materijal je aktivni (i ne samo aktivni) ugalj, koji ima jak afinitet za radon, a kada ga zarobi, čuva ga dok se potpuno raspadne. To je razlog zašto nije preporučljivo da ugalj leži na tlu, nego da bude odignut makar 1cm. Zbog takve prirode uglja, pepeo je uvek radioaktivan.

Ako brzim neutronima (izbijenim alfom iz aluminijuma) izložite neko jedinjenje litijuma (ne čist litijum jer lako reaguje sa suvim vazduhom gradeći nitrid, a vlaga iz vazduha gradi hidroksid), dolazi do reakcije - litijum se raspada na helijum i tricijum. Oba su lakša od vazduha, helijum je stabilan a tricijum svetli u mraku :)

Zato: litijumske baterije držite dalje od izvora brzih neutrona.

Litijum reaguje sa vodonikom, a još lakše sa deuterijumom gradeći deuterid. Brzi neutroni "lome" litijum stvarajući tricijum koji je gorivo za fuziju sa deuterijumom. Tu je moguće koristiti oba izotopa.

Bombardovanjem alfa česticama, litijum postaje stabilni bor koji lako zaustavlja neutrone. Kada neutron udari, bor11 se lomi na litijum7, helijum i emituje gama zrake.

Ako izotop 7 bombarduju brzi protoni, nastaje berilijum 8 koji se trenutno fisiono raspada oslobađajući dve alfa čestice. 

Dobijanje potrebnih protona se dešava na vazduhu (koji je uglavnom azot). Azot bombardovan alfa česticama izbacuje brze protone.

(Izotop 6, kojeg ima u Srbiji, je vrlo upotrebljiv za nuklearnu fuziju, ali to ovde nije tema.)

Brojčanik premazan radijumom.